Slepi miševi (ugrožene i zaštićene životinje Srbije)

Slepi miševi ili ljiljci (Chiroptera) pripadaju redu sisara koje izdvaja sposobnost aktivnog leta i eholokacije. Krila su im prekrivena kožom koja je čvrsto razapeta između dugih prstiju njihovih šaka i zglobova. Obično love noću, a odmaraju se tokom dana, viseći naglavačke u šupljem drveću, pećinama ili zgradama. Neke od vrsta slepih miševa preferiraju da žive potpuno sami, a neke u grupama od po hiljadu i više jedinki. Većina ženki slepih miševa skuplja se u “obdaništima” – kolonijama u kojima ostavljaju svoje mladunce dok one odlaze u lov, gde su oni ušuškani na sigurnom. Slepi miševi su po svom ponašanju, izgledu i morfofiziološkim odlikama jedna od najčudesnijih grupa živih bića na našoj planeti. Oni su unikatna grupa sisara koja poseduje sposobnost da aktivno leti. Danas ova grupa sisara čini skoro jednu četvrtinu ukupnog broja svih sisara. Ova visokoadaptivna grupa sisara naseljava skoro sva kopnena područja Zemlje, izuzev krajnjih severnih i južnih delova naše planete. Poznato je oko 1.100 različitih vrsta slepih miševa.

Postoje dve glavne grupe slepih miševa:
Prvu grupu (Megachiroptera) čine leteće lisice. Ova grupa slepih miševa ima glavu nalik na lisice i hrane se uglavnom biljnim materijama (voćem, cvećem, nektarom i polenom). Dimenzije im se kreću od veličine lisice, teže do jedan kilogram, sa rasponom krila od 1, 7 m i žive u tropskim oblastima. Uz pomoć svojih krupnih očiju i oštrog čula mirisa efikasno i brzo pronalaze hranu.
Drugu grupu (Microchiroptera) čine slepi miševi koji su uglavnom mesojedi koji se hrane žabama, pticama, insektima, malim sisarima, pa čak i ribama. Ovi slepi miševi ponajviše love noću, pomoću eholokacije određuju mesta na kojima se nalazi njihov plen. Kroz nos ili usta oni puštaju piskavi zvuk visokog tona, a potom uz pomoć svojih velikih ušiju hvataju odjek koji im se vraća. Pomoću ove tehnike oni stvore sliku o okolini i zatim se velikom brzinom upućuju prema plenu u letu, čak i po mrklom mraku. Šišmiši regulišu brojnost insekata tako da su izuzetno značajni i korisni članovi ekosistema. Svi slepi miševi koji se mogu nači kod nas su bubojedi, i njihova uloga u tamanjenju ogromnog broja insekata je veoma značajna. Evropske vrste su veličine kutije šibica (teže 20-40 g i imaju raspon krila do 45 cm).Telo im je malo veće od palca na ljudskoj ruci. Najmanji pripadnik ove vrste je slepi miš iz jugoistočne Azije. Težak je 1,5–2 grama. Ženke uglavnom imaju samo jedno mladunče godišnje. Životni vek im je prilično dug – od 15 do 17 godina, dok neke vrste slepih miševa mogu da dožive duboku starost od 35 godina. Poslednjih decenija brojnost ovih sisara je dramatično opala i cela grupa je ugrožena usled različitih antropogenih uticaja. Razlozi njihovog nestanka su degradacija staništa (gubitak stalnih izvora ishrane i mesta skrivanja i boravka), usled velike upotrebe pesticida i drugih hemikalija dolazi do trovanja i kontaminacije, direktno ubijanje, proganjanje i uznemiravanje.

Na Evropskom kontinentu živi trideset vrsta u skoro svim kopnenim staništima. Svi slepi miševi u Evropi su zaštićeni. Kod nas u Srbiji je do sada zavedeno dvadeset osam vrsta slepih miševa koji su Uredbom Vlade Srbije zaštićeni kao prirodne retkosti. Odmarališta ili skrivališta slepih miševa su pećine i drugi podzemni objekti, šuplja stabla i građevine. Njihova najznačajnija boravišta su speleološki objekti kojih u Srbiji ima preko 1.000.
Sva dosadašnja istraživanja, na kojima su radili brojni stručnjaci preko pet decenija, dala je rezultat da u speleološkim objektima u Srbiji živi dvadeset osam vrsta slepih miševa. Deset vrsta isključivo ili često živi u pećinama i u njima borave tokom cele godine. Ostalih devetnaest vrsta sreću se povremeno ili retko i to uglavnom tokom zimskog perioda, kad provode svoj zimski san. Posebno treba naglasiti da se jedanaest vrsta slepih miševa koji se sreću u Srbiji nalazi na Crvenoj listi sveta kao globalno ugrožene vrste.
Danas se u pećinama Srbije sreću veće ili značajne populacije globalno ugroženih vrsta –veliki potkovičar (Rhinolophus ferrumequinum), mali potkovičar (Rhinolophus hipposideros), sredozemni potkovičar (Rhinolophus blasii), južni potkovičar (Rhinolophus euryale), dugokrili ljiljak (Miniopterus schreibersii), dugoprsti večernjak (Myotis capaccinii), šiljouhi večernjak (Myotis emarginatus) i veliki mišouhi večernjak (Myotis myotis).

Kako možemo da pomognemo slepim miševima?
I šta da uradimo ako neki zaluta u našu sobu?
Slepi miševi su čiste životinje i družoljubivog su karaktera. Vole da žive u prostorima bez paučine i promaje. Jureći za svojim plenom, poneki slepi miš zaluta u sobu. Da bismo sprečili ulazak bubica pa za njima i slepih miseva ne treba da ostavljamo uključeno svetlo i otvorene prozore. Ako se to ipak dogodi potrebno je širom otvoriti prozor i sačekati da izađe. Nemojte ga zastrašivati. Ako ste prinuđeni da ga sami iznesete iz kuće, obavezno koristite rukavice. Slepi miševi nisu agresivna stvorenja, ali će se svakako braniti svojim malim oštrim zubima.